Zora
Nit’ ćeš ti mene,
niti ja tebe zvati.
I neće biti tog sastanka,
ni lude noći, ni uranka,
ni bureka u pola pet.
U pola pet,
kada se zatvore barovi i kafane,
utihne muzika, ugase svetla,
kad pesak ostane sam.
Sam, hladan na izmaku tame.
Gledaš me očima koktela,
ljubiš usnama drhtavim od slasti.
Golica nas voda koja pliva iz daljina –
po tabanima,
dok tela nam na plaži smiruju strasti.
Nema još jedne ovakve zore,
nema,
i neće je biti.
Ima,
samo želje da budu iste ovakve
i nove,
ali, ne da život ponavljanje,
ne ovde!
Ovde sve je jedinstveno,
a život,
život je i tih i buran,
kao i more.
Putovanje
Ti bi da vratimo dane!?
Godine unazad?
Opet, na prvi tren,
bez pogleda na vreme?
Ti bi da pomeriš putanju,
promeniš raspored svega?
Izbrišeš reči, postupke,
oslobodimo se stega?
Ovo je putovanje
ispit za dva čoveka:
njega što ne zna šta hoće,
nju što ne sme šta želi.
A život?
Život ne ume da čeka…
Da li smeš?
Da li si spremna:
da kreneš putem pred nama;
da prepešačiš planine, da ih ne preskačeš,
da preoblikujemo svet?
Da li osećaš?
Tlo nam se trese pod nogama:
od neizvesnosti,
budućnosti pred nama.
Imaš li hrabrosti?
Ja imam, evo me, pred tobom stojim.
Da li smeš
da me zauvek voliš?
Nemam snage da te ne volim
Zastanem,
razmislim,
zažmurim,
zamislim...
Ućutim,
ustuknem...
Prolaze vozovi.
Iznikli mostovi.
Ja do tebe još kružnim putem dolazim.
Svetli semafor,
treperi putkoaz,
ja u suprotan pravac odlazim:
belom linijom, asfaltnom pukotinom,
nemir duše smirujem.
Retko te nalazim,
često putujem,
kofer mi izlepljen nulama.
Oči potonule,
usne promukle,
duša mi žedna dodira.
Bežim od ljubavi ka provaliji,
ne brojim virove u vrtlogu.
Nemam hrabrosti da ti odolim,
ni snage da te ne volim.
Saplićem se o oštro kamenje.
Govori mi i viče:
stani, vrati se, nije za tebe.
Al’ nisam ja iz te priče!
Ovo je nova dob,
moje sudbine kod
zamršen je kao šiblje.
Teško se otkriva,
još teže sakriva
neodvojiv je od kože.
Greška se ponavlja,
kad telo podivlja,
strastima ništa ništa ne može.
Šatra
Oči su podigle prašinu.
Razvedrilo se.
U svetlost si pretvorila moju tminu,
unela zbrku u vreme.
U meni su rođene iskre.
Godinama se bore.
Čas ih želim, čas ne razumem.
Ne znamo šta ćemo s’ nama.
Pitanja stoje.
Šta nama “nama” znači?
Jesmo li pajaci, lavovi, akrobate?
Ili smo deca koja se boje,
uplašena neizvesnosti podno cirkuske šatre?
